26 životnih pravila tibetanskih mudraca

20 Nov

1. Sviđa ti se – kaži.

2. Ne sviđa ti se – kaži.

3. Nije ti jasno – pitaj.

4. Neko ti nedostaje – nazovi ga.
5. Želiš da se sretnete – pozovi ga.

6. Želiš nešto – zatraži.

7. Nikada se ne raspravljaj.

8. Želiš sve jasno – objasni.

9. Ako si zgrešio – odmah to kaži i ne traži opravdanje.

10. Svako ima svoju verziju istine i ona nije često ni nalik tvojoj.

11. Ne vodi dijaloge sa lošim ljudima.

12. Najvrednija je ljubav, sve ostalo je taština.

13. Svi problemi postoje samo u tvom umu.

14. Ono što te okružava je indiferentno prema tebi, tome si uvek stran.

15. Pokušaj da izvučeš nešto dobro iz svakog događaja.

16.  Ovo ti je jedini takav život..

17. Ne dosađuj (se).

18. Upamti da nikome ništa dužan nisi.

19. Upamti i to da tebi isto tako niko ništa ne duguje.

20. Ne kaj se ni za vreme ni novac potrošen na doba spoznaje sveta.

21. U životu uvek i najpre računaj samo na sebe.

22. Veruj sopstvenim osećanjima.

23. Prema svima budi strpljiv, bio to čovek, žena ili dete.

24. Ako si loše raspoložen, zamisli da toga nećeš imati na onom svetu.

25. Živi danas, jer juče je prošlo, a sutra možda nikad ne dođe.

26. Uvek je najbolji dan – današnji dan.
Preveo i prilagodio sa ruskog  Radomir D. Mitrić

Alepo, Vejner Šenjei Tibor

20 Nov

 

12aleppolisty-web2-master675

Jer dvestohiljada. Zbog onih dvestohiljada… –
mislio sam, kako sam ona uhranjena tela gledao,
masne reči čuo i moja tuga pored uljanih
duhova plivala koji su se na vrhu smetlišta
umetne materije poput veštačkih serafa tresli.
Ničemu se više ne mogu radovati,
dok onih dvestohiljada pesak i vatra
guta. Piši i reci: dvestohiljada.
Svoje lice možeš dlanovima pokriti,
al videćeš i tad, rat se još nije završio,
samo smo bojna polja širom otvorili.
Dvestohiljada – sikteći, zubima škripeći ponavljaj,
pa naruči neko piće, idi u kupovinu, na letovanje,
budi bezbrižan, vežbaj radost kulture,
dođi i vidi:
mi sedammilijardi smo onih dvestohiljada,
i između nas nikoga baš nikoga nema
ko bi smeo napisati, ko bi smeo izgovoriti:
svi mi u Alepu stanujemo.
Posle mi je u rastvorenim ustima sa svirepom ružom
jedan anđeo pristupio i u njegovim rečima dah milosti
azura je trnovit venac što me je pokrio,
kao uspomena i kao čarolija, da vidim
životinja u čoveku krikne u snu,
željan mesa krv njuši, plamteća žrtva njegovu žeđ ne gasi,
i sad već znaš, oprosta nema,
da je sretan taj koga porodica pokopa,
ali većini samo jedna velika zajednička raka sleduje
koja na koncu ništa drugo no
manjak saosećanja zatrpa.
Dvestohiljada? – pitam anđela iznad sebe.
Sedammilijarda. – odgovara pogledom tirkiza.
Ljudi. – hvatam se za slamku.
Duše. – uništava me.
Što je dosad bilo ne postoji
i od sada biće još teže no što je dosad bilo.
Ustani, hodaj samo, živi i sećaj se:
ne samo na dvestohiljada
i ne dešava se sve to samo
sa sedammilijardama, nego sa tobom.

Ližnjan, 3. avgusta 2016.

Prevod sa mađarskog: Fehér Illés

Web-stranica izvornika: Ezüst híd/Srebrni most

Načela samuraja

20 Nov

samurai_00347997

1. Nemam roditelje: nebo i zemlja su moji roditelji.

2. Nemam božanske moći: odanost je moja moć.

3. Nemam posed: poslušnost je moj posed.

4. Nemam magijsku moć: duševna snaga je moja magija.

5. Nemam ni život: večnost je moj život i moja smrt.

6. Nemam telo: snaga je moje telo.

7. Nemam oči: moje oči su sev groma.

8. Nemam uši: moje uši su osećajnost.

9. Nemam udove: moji udovi su spremnost.

10. Nemam planove: moji planovi su prilika.

11. Nemam čudesa: moja čudesa su zakon (Darma).

12. Nemam zahteve: moji zahtevi su prilagođavanje.

13. Nemam prijatelje: moji prijatelji su moj duh.

14. Nemam neprijatelje: moji neprijatelji su nebudnost.

15. Nemam oklop: dobra volja i ispravnost su moj oklop.

16. Nemam zamak: nepokolebljivi duh je moj zamak.

17. Nemam mač: san duha je moj mač.

Divni emotivni mozak veoma osetljivih osoba

19 Oct

VOLT VITMAN: O KAPETANE! MOJ KAPETANE!

28 Jun

waltwhitman-588

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijeće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.

O nacionalizmu

12 Jun

image002

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.

Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujućiengleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višimnacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.

“To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

(1973)
Po-etika, knjiga druga, 1974. (intervjui)

 

10 lekcija Konfučija za ceo život: Šta superioran čovek traži u sebi, za tim mali čovek traga u drugima

9 Jun

1. Nije bitno koliko sporo ideš dok god ne staješ.

2. Nikada ne sklapaj prijateljstvo sa čovekom koji nije bolji od tebe.

3. Kada bes ključa, misli o posledicama.

4. Kada postane očigledno da se ciljevi ne mogu dostignuti, ne menjaj ciljeve nego korake koji se preduzimaju.

5. Ako mrziš neku osobu, već si poražen od nje.

6. Šta superioran čovek traži u sebi, to mali čovek traži u drugima.

7. Gde god da ideš, idi svim svojim srcem.

8. Dajte uputstva samo onima koji tragaju za znanjem nakon što su otkrili svoje neznanje.

9. Gledanje u male prednosti sprečava veće poslove da budu završeni.

10. Ako vas ogovaraju iza leđa, to znači da ste ispred njih.